ОВО ЈЕ НАШ ГРАД - ВИШЕ НАС ЈЕ !

 У настајању један од најљепших мурала у нашем граду и наш Дени Б. 

И ово је Добој, град умјетности, добрих људи..

Бићу искрена, до краја искрена, није да и сама не размишљам о одласку у неким тренуцима...надам се да ми нико то неће замјерити, одговорна сам за пет живота, некад имам осјећај да им својим ставовима и одлукама да останем овдје, стављам омчу око врата, да их спутавам и одузимам им могућности у животу.

Предмет смо политичког прогона, моја породица и ја, због чега је мој муж, који воли свој град и земљу, демобилисани борац РС, отац петоро дјеце, просвјетни радник, поштен радник и човјек, који није у овом граду могао добити посао, одлучио након 14 г. од дипломирања, за своју дјецу се борити у некој другој земљи. 

Али....кад год размишљам о нашим одлукама и животу, и почнем думати о одласку, то кратко траје, и као и јуче, када сам мучећи се без штака, покушавајући да игноришем бол у нози, пошла у банку, те прво наишла на Денија и видјела овај прекрасан мурал, затим су ме за тих стотињак метара, колико сам пјешачила, зауставиле четири особе у аутима да питају треба ли ми превоз негдје, видјевши да је патња с ногом....још три особе, пјешака, међу којима једна бака, су ме зауставиле и рекле да прате моју борбу....да је добро што то радим, да им то враћа наду да има људи који не одустају ...

Никад не дијелим овакве коментаре мојих суграђана, али често их добијам...и као опомену и подсјетник зашто сам ту, као водиљу да заиста не смијем одустати. 

Куд имам мисију, куд нигдје на свијету нема те топлине коју можемо срести код наших добрих људи...бар ја тако мислим. 

Желим се борити до краја, за права свих оних који још немају снаге за то и са свима онима који знају да има смисла. 

Неће се сама од себе ни једна промјена десити, неће без нашег учешћа никад овдје бити боље, а када ће и у којој мјери бити боље, зависи од тога колико ће се нас укључити у промјену и кад. 

Ово је наш град и више нас је, више је добрих људи и који се неће продати, само морају разумјети важност сопственог учешћа у свим процесима. 

Важно је да гласно осуде кад не ваља или бар да подрже оне који то раде ако они немају снаге за то. Ако је чак некоме и добро тренутно, нема овдје ни среће ни наде ако је мом комшији лоше, ако нема новца да храни породицу, ако не може вратити дугове. Његова несрећа и туга његове породице, у којој расту несретна и уплашена дјеца, прелиће се када стигне до "врха", и у моје двориште и у моју оазу. 

Док не будемо имали исти приступ ресурсима, исте могућности да хранимо и школујемо нашу дјецу, бринемо о нашим старијима, тешко можемо очекивати ишта добро, а ништа се десити неће ако не будемо учествовали и ми сами.